Tokom studija mnogo sam slušala o teorijama koje govore o značaju roditeljske brige, odnosa i ljubavi u odnosu prema detetu, te o tome kako taj odnos postaje osnova za detetovo doživljavanje sebe i spoljnog sveta. Kako roditeljski glas postepeno postaje detetov unutrašnji glas.
Posebno me je dirnulo iskustvo u vrtiću, gde sam kao studentkinja radila i sa decom sa posebnim potrebama. U grupi sam se brinula da dečak, koji je bio na autističnom spektru, uči, socijalizuje se i – koliko je to bilo moguće – i zabavlja.
Sećam se jednog jutra za doručkom – namaz od čokolade. Osetila sam olakšanje kada sam videla da je to na meniju, jer je dečak bio izuzetno izbirljiv u ishrani i isprva je odbijao gotovo sve što nije bila bistra supa ili neki slatki namaz na hlebu. Znala sam da će to jutro biti mirno, jer smo izbegli prvi izazov – doručak.
Posmatrala sam ga, koliko je bio sladak i lepo sređen. Dirnulo me je koliko brižne roditelje ima; imala sam utisak da je posebno povezan sa ocem. Otac ga je dovezao ujutro, i upravo tog jutra se dečak setio da nije stavio parfem. Rekao je: „Tata, parfem.“ Otac je izvadio bočicu iz džepa jakne, dvaput ga poprskao i pospremio ga u igraonicu.
A sada nazad na doručak. Dečak je očigledno uživao u hrani – što se moglo videti i po tragovima čokoladnog namaza na njegovom licu. Pružila sam mu ruku i krenuli smo ka malim lavaboima, iznad kojih su bila okačena ogledala. Pomogla sam mu da opere lice, a on se pogledao, nasmejao i rekao: „Kako si lep.“
Preplavili su me toplina i sreća. Potvrdila sam mu: „Zaista si lep.“ Bila sam srećna zbog njega i njegovog unutrašnjeg glasa, zbog slike o sebi koju je tog trenutka video u ogledalu. Za topao, nežan i pun ljubavi roditeljski glas koji je počinjao da ponotravlja.
