Često primetim koliko je važno biti fleksibilan. Sećam se kako sam tokom studija više puta čula da je čovek – i odnosi – bliži zdravlju koliko je fleksibilniji. Koliko je to drugačije od pravila, reda i moralnih zapovesti. Oni su naravno važni elementi funkcionisanja, ali kada preovlađuju, ljudi počinju nepotrebno da pate. Muče se. Zaboravljaju na život, spontanost, opuštenost, zabavu. Sama sam (bila) više puta među njima.
Jednog jutra, dok sam se u svom unutrašnjem svetu skoro utapala u svim tim zapovestima, ulazim u prostorije zavoda gde radim sa ljudima i na belom (!) tepihu u kuhinji ugledam parkirani bicikl (!). U meni, naravno, proradi – upravo sam očekivala novog klijenta koji dolazi prvi put i počinjem da se pitam šta će misliti o prostoru, o meni, o mom radu…
Dok se vrtim u ovom krugu, pojavljuje se „krivac na mestu zločina“. Besno ga pogledam i pitam šta bicikl radi tamo. A on mirno – ne ravnodušno (!) i istovremeno duhovito – odgovara pesmom:
„Neko mi je ukrao biciklo, jer ga nisam dobro vez’o lancom …“
Moje besnjenje se u trenutku pretvori u smeh, u kikot.
Nekoliko sati kasnije bicikl je ipak odvezao. Priznajem, osetila sam olakšanje. Ali mi je bilo važno što me je čuo i što je reagovao tako nežno. Toliko nežno da mi je brzo postalo jasno da odluka klijenta za terapiju nema nikakve veze sa biciklom. Bicikl je, međutim, imao mnogo veze sa smehom, zabavom, opuštenošću – i takođe sa redom i pravilima. Ako čovek samo sačeka do kraja priče.
