U psihoterapijskom (ali i u mnogim drugim) svetovima nekako važi pravilo da što si mudriji, to si bolji terapeut. Mudrost se, barem ja, često povezuje sa godinama, iskustvom i vlastitim životnim putem. Moram priznati da me je to dugo vremena opterećivalo, jer sam znala da mnogo stvari koje će mi pomoći u terapeutskoj praksi mogu naučiti i usvojiti, ali do mudrosti se ne dolazi lako. Ako čovjek ima sreću – s godinama.
O tome sam često razmišljala tokom jutarnjih šetnji do radnog mesta, gde su deo dana provodila bića koja se smatraju „manje mudrima“ – mlađa, sa malo iskustva, dakle deca u vrtiću.
U to vreme bila je popularna moda veštačkih, produženih noktiju, trajnih lakova i generalno sređivanja ruku. Retko koji modni trend me zaobiđe – ni ovaj nije. Ne sećam se tačno oblika i boje noktiju koje sam imala, ali znam da nikada u tome nisam preterivala. Pa, bar mi se tako činilo.
Dok sam pripremala decu za odmor posle ručka, i upravo počela da čitam bajku o Snežani kako bi se mališani umirili, priđe mi dečak sa velikim, smeđim i pomalo začuđenim očima i pita: „Šta su ti to za kandže?“
Pukla sam u smeh i odgovorila: „Hvala što si mi skrenuo pažnju. Zaista su (već) dugi.“
Često se sećam tog događaja – koliko mudro mi je dao do znanja šta misli o tome i koliko to ne spada u vrtićko okruženje. Zahvalna sam mu; mali mudrac mi je tada otvorio oči. Još danas, dok negujem svoje „kandže“, mislim na njega. Naučila sam da mudrost možemo pronaći na različitim mestima i da deca, upravo zbog svoje iskrenosti i neposrednosti, mogu biti naši najveći učitelji.
