Sećam se jednog od prvih seminara na studiju, kada je profesor posao psihoterapeuta uporedio sa krojaštvom. Ljudi dolaze sa kaputima punim rupa koje je potrebno zakrpati. Ponekad su rupe male, ponekad veće, a ponekad toliko velike da je potrebno dodati još jedan kaput.
Ova metafora me prati i danas. Razmišljam o kaputima koje sam već videla, o rupama koje sam zakrpala i o tome kako pristupam ovom poslu. Često se uhvatim kako bih klijentu predložila kaput drugačiji od onog koji je on zamislio – drugačijih boja, oblika ili debljine. Koliko puta sam se trudila da prihvati kaput iz mog “kataloga”. Ali često je želeo nešto sasvim drugo – kaput za svoje zime, a ne za Sibir. Prihvatiti tu želju nije uvek lako.
Sećam se i saveta svog frizera, koji uređuje ono što je na glavi, a ne u glavi. Kada sam mu predstavila svoju neobičnu ideju, bio je skeptičan, ali nije se protivio. Dozvolio mi je da pokušam – i tako sam mogla da iskusim šta mi se sviđa ili ne, bez trajne štete. Sa kosom je drugačije, raste, i isto tako se “kaput” može doraditi.
Možda je upravo zato psihoterapija toliko važna – radi se o saradnji, slušanju i stvaranju sigurnog prostora. Prostora gde klijent sam može otkriti da li mu treba kaput za Sibir, ili zajedno možemo shvatiti da mu u realnom životu uopšte nije potreban.
